Sv. Sava -Molitve

Оче наш, који си на небесима, да се свети име Твоје,
да дође царство Твоје, да буде воља Твоја и на земљи као на небу.
Хлеб наш насуштни дај нам данас и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим.
И не уведи нас у искушење, но избави нас од зла.
Амин.

Богородице Дјево, радуј се благодатна Маријо,
Господ је с Тобом.
Благословена си Ти мeђy женама
и благословен је плод утробе Твоје,
јер си родила Спаситеља душа наших

Верујем у једнога Бога Оца, сведржитеља, творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог.

И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијег, јединородног, од Оца рођеног пре свих векова, светлост од светлости, Бога истинитог од Бога истинитог, рођеног, нествореног, једносуштног Оцу, кроз кога је све постало.

Који је ради нас људи и ради нашега спасења сишао с небеса и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве и постао човек.

И који је распет за нас у време Понтија Пилата и страдао и био погребен.

И који је васкрсао у трећи дан, по Писму.

И који се вазнео на небеса и седи с десне стране Оца.

И који ће опет доћи са славом да суди живима и мртвима и Његовом царству неће бити краја.

И у Духа Светога, Господа Животворног, који од Оца исходи и који се са Оцем и Сином заједно поштује и заједно слави. Који је говорио кроз пророке.

И у једну свету, саборну и апостолску Цркву.

Исповедам једно крштење за опроштење грехова.

Чекам васкрсење мртвих.

Својом Богочовечанском природом Црква је несумњиво јединствена организација у земаљском свету. У таквој природи њеној је и сва светост њена. Уствари, она је Богочовечанска радионица освећења људи, а преко њих и осталих твари. Она је света као Богочовечанско тело Христово, коме је сам Господ Христос бесмртна глава, а Дух Свети - бесмртна душа. Зато је у њој све свето: и учење њено, и благодат њена, уризничени у њој за освећење људи и твари. Из беспримерног човекољубља оваплоћењем поставши Црква, Бог и Господ Исус Христос је осветио Цркву Својим страдањем, и васкрсењем, и вазнесењем, и учењем, и чудотворењем, и молитвом, и постом, и тај-нама, и врлинама; речју: целокупним Својим Богочовечанским животом. Зато је и изре-чена богонадахнута благовест: Христос зав-оле Цркву, и себе предаде за њу да је освети очистивши је купањем воденим и речју, да је метне преда се за славну Цркву, која нема мрље ни бора, или тако-га чега, него да буде света и без мане (Еф.5,25,25-27).

Но еванђелска је стварност у току истори-је: Црква је пуна и препуна грешника. Да ли њихово присуство у Цркви умањује, нарушава, уништава њену светост? Нипошто и ни на који начин. Јер су неумањиво и неиз-менљиво свети: Господ Исус - глава њена, и Дух Свети - душа њена, и Божанско учење њено, и тајне њене, и врлине њене. Црква трпи грешнике, крили их, поучава, еда би их пробудила и побудила на покајање и духовно оздрављење и преображење; и они не сметају Цркви да буде света. Само грешници нераскајани, упорни у злу и богоб-орачкој зловољи, одсецају се од Цркве или видлзивим дејством суда Божјег, те се и на тај начин светост Цркве очувава. Извадите злога између себе (1.Кор.5,13).

Свети Оци су и својим списима и на Саборима исповедали светост Цркве као њено битно и незаменљиво својство. Оци пак Другог васељенског сабора су то дог-матски дефинисали у деветом члану Символа вере. А остали Васељенски сабори су то потврдили печатом сагласности.

Сама Богочовечанска природа Цркве по себи је свеобухватно васељенска, саборна: Богочовечански васељенска, Богочовечански католичанска, Богочовечански саборна. Богочовек Господ Христос је Собом и у Себи на најсавршенији и најпотпунији начин сје-динио Бога и човека, а преко човека све све-тове и сву твар. Судбина твари је суштински повезана са човеком (ср. Рим. 8,19-24). Својим Богочовечанским организмом Црква обухвата: све што је на земљи, све што се Зиди и што се не види, били Престоли или Господства или Поглаварства или Власти (Кол.1,16). Све је у Богочовеку, и Он је глава телу Цркве (Кол.1,17-18). У Богочовечанском организму Цркве сваки живи пуноћом своје личности као жива боголика ћелијица. Закон Богочовечанске саборности обухвата све, и дела кроза све. Притом, увек се одржава богочовечанска равнотежа између Божјег и човјечијег. Ми људи у Цркви, као сутелесни-ци тела њеног, доживљавамо сву пуноћу свога бића, у свим боголиким димензијама. И још: у Цркви Богочовековој човек дожи-вљава своје биће као неко свебиће, бого-вечанско свебиће; доживљава себе не само као свечовека већ и као светвар, свества-

рање. Речју: доживљава себе као благо-датног богочовека.

Богочовечанска саборност Цркве уствари је непрекидно благодатно-врлинско охрис-товљење човека: све се сабира у Христу Богочовеку, и све доживљава Њиме као своје, као један недељиви Богочовечански организам. Јер живот у Цркви је Богочо-вечанско сабрање, благодатно-врлински по-двиг обогочовечења, спасења, обесмрћења, овечњења, оцрквењења. Богочовечанско саборовање, Богочовечанска саборност у Цркви одржава се и спроводи вечноживом Личношћу Богочовека Христа, који на нај-савршенији начин сједињује Бога и човека и сву твар коју свескупоцена крв Богочовека Спаса омива од греха, зла и смрти (ср. Кол. 1,19-22). Богочовечанска Личност Господа Христа и јесте душа саборности Цркве. Бо-гочовек и одржава увек Богочовечанску ра-внотежу између Божјег и човечијег у сабор-ном животу Цркве. Црква је сва пуна и пре-пуна Господа Христа, јер је она пуноћа Оно-га који све испуњава у свему (Еф. 1,23). Зато је она васељенска у свакој личности што је у њој, и у свакој ћелијици својој. Та васељенскост, та саборност, громовито бруји нарочито кроз свете Апостоле, кроз свете Оце, кроз свете Васељенске и Помесне саборе.

Свети Апостоли су први богољуди по благодати. Васцелим животом својим сваки од њих, попут Апостола Павла, говори о себи: Ја више не живим, у мени жиВи Христос (Гал.2,20). Сваки од њих је поно-вљени Христос; или тачније: продужени Христос. Све је у њима Богочовечанско, јер је све од Богочовека. Апостолност и није друго до Богочовечност Господа Христа, добровољно усвојена светим подвизима светих врлина: вере, љубави, наде, молитве, поста, и осталих. А то значи: све што је човечије у њима добровољно живи Бого-човечијим, мислећи Богочовеком, осећајући Богочовеком, делајући Богочовеком, хотећи Богочовеком. За њих је историјски Бого-човек, Господ Исус Христос, и врховна свевредност и врховно свемерило. Све је у њима од Богочовека, ради Богочовека и у Богочовеку. И то увек тако, и свуда тако. То им је бесмртност и у земљи везани за сву Богочовечанску вечност Христову.

Ова Богочовечанска апостолност је сва у потпуности продужена у земаљским наслед-ницима христоносних Апостола: у светим Оцима. Међу њима, у суштини, нема никакве разлике: у њима подједнако живује и дела и бесмртује и вечнује један и истинити Богочовек Христос: који је јуче и данас Онај исти и вавек (Јев. 13,8). Кроз свете Оце продужују се свети Апостоли са свим својим богочове-чанским богаствима, богочовечанским свето-вима, богочовечанским светињама, богочове-чанским тајнама, богочовечанским врлинама. Свети Оци уствари непрекидно апелују, и као посебне обогочовечанске личности, и као епископи помесних Цркава, и као чланови светих Васељенских сабора и светих Поме-сних сабора. За све њих је једна Истина, Је-дна Свеистина: Богочовек Господ Исус Хри-стос. Гле, свети Васељенски сабори, од пр-вог до последњег, само једну свевредност исповедају, бране, верују, благовесте и све-будно чувају: Богочовека Господа Исуса Христа.

Главно Предање, Свепредање Правосла-вне Цркве и јесте: живи Богочовек Христос, сав у Богочовечанском телу Цркве, којој је Он бесмртна, вечна глава. То је не само благовест већ и свеблаговест светих Апо-стола и светих Отаца. Они ништа не знају осим Христа распета, Христа васкрсла, Христа вазнесена. Сви они васцелим живо-том и учењем својим једнодушно и једно-гласно сведоче: Богочовек Христос је сав у Цркви Својој, као у телу Свом. Сваки од светих Отаца може с правом рећи са светим Максимом Исповедником: "Ја ни у ком случају ништа своје не говорим, него гов-орим оно што сам од Отаца научио, ништа не мењајући у њиховом учењу".

А из бесмртне благовести светог Јована Дамаскина бруји саборна исповест свих светих богопрославлзених Отаца: Све што нам је предано кроз Закон и Пророке и Апостоле и Еванђелисте ми примамо и знамо и високо ценимо, и преко тога ништа више не тражимо... Будимо тиме потпуно задово-љни, и оставимо у томе, не помичући вечне међе (Прич. Солом. 22, 28), нити нару-шавајући Божанско Предање. И онда ди-рљив светоотачки позив светог Дамаскина, упућен свима православним Хришћанима: Зато, браћо, стојмо на камену вере и у Предању Цркве, не помичући границе које поставише свети Оци наши, нити дајући места онима који хоће да уводе новотварије и да руше грађевину свете Божје васељенске и апостолске Цркве. Јер ако се сваком пусти на вољу, мало по мало разориће се цело тело Цркве.

Свето Предање је сво од Богочовека, сво од светих Апостола, сво од светих Отаца, сво од Цркве, у Цркви, Црквом. Свети Оци нису друго до само "чувари апостолских предања". Сви они, као и свети Апостоли, јесу само "сведоци" једне и једине Истине = Свеистине: Богочовека Христа. Њу они неућутно исповедају и проповедају, они -"свезлатна уста Бога Логоса. Богочовек Господ Исус Христос је један и јединствен и недељив. Исто тако је и Црква и јединствена и недељива, јер је она оваплоћење Бого-човека Христа, продужено кроза све векове и кроза сву вечност. Таква по свој природи, таква и у свој земаљској историји, Црква се не може делити. Од ње се само може отпасти. Та једносност и јединственост Цр-кве је Богочовечанског карактера од почетка па кроз све векове и кроза сву вечност.

Апостолско прејемство, апостолско на-слеђе је од врха до дна Богочовечанске при-роде. Шта то свети Апостоли предају својим наследницима као наслеђе? Самог Богочове-ка Господа Христа, са свим непролазним бо-гатствима Његове чудесне Богочовечанске Личности, Христа - главу Цркве, једну главу њену. Не предаје ли то, апостолска наслед-ност престаје бити апостолска, и ту уствари више и нема апостолског Предања, нема апостолске јерархије, нема апостолске Цркве.

Свето Предање, то је Еванђеље Господа Христа, и сам Господ Христос, кога сила Духа Светога преноси у сваку верујућу душу, и у читаву Цркву. Све што је Христово, силом Духа Светога постаје наше, људско; и то у телу Цркве. Дух Свети благодаћу обогочовечује сваког верника. Јер, шта је живот у Цркви? Ништа друго до благодатно обого-човечење сваког верника кроз његове личне еванђелске врлине; његово ухристовљење и охристовљење кроз уцрковљење и оцрко-вљење, Сав живот Хришћана је непрекидни христоцентрични Духовдан: Дух Свети кроз свете тајне и свете врлине предаје Христа Спаса свакоме вернику, чини Га живим Пре-дањем, живим животом нашим: "Христос -живот наш" (Кол.3,4). Тиме и све што је Хри-стово постаје наше, на сву вечност наше: и Његова Истина, и Његова Правда, и Његова Љубав, и Његов живот, и сва Његова Божан-ска Ипостас.

Свето Предање? Сам Господ Христос Богочовек са свим богатствима Своје Божан-ске Ипостаси, а преко Њега и ради Њега -васцеле Свете Тројице. То је најпотпуније дато и изражено у светој Евхаристији, у којој се ради нас и ради спасења нашег обавља и обнавља васцели Спасов Богочовечански домострој спасења. Ту је сав Богочовек са свим чудесним и чудотворним даровима Сво-јим; ту, и у уопште молитвеном; богослужбе-ном животу Цркве. Кроз све то непрестано бруји Спасова свечовекољубива благовест: И, ево, јд сам с вама у све дане до свр-шетка света (Мт.28,20), сав у апостолству, и кроз апостолство са свима верним досвршетка света. То и јест васцело свето Пре-дање апостолске Цркве Православне: живот у Христу = живот у Светој Тројици: охри-стовљење и отројичење (ср.Мт.28,19-20).

Изузетно многозначајно је ово: у Право-славној Цркви Христовој, свето Предање, увек живо и животворно, сачињавају света Литургија, сва света богослужења, све свете тајне, све свете врлине, сва вечна Истина, сва вечна Правда, сва Љубав, сав вечни живот, сав Богочовек Господ Христос, сва Света Тројица, сав Богочовечански живот Цркве у својој Богочовечанској пуноћи, са Пресветом Богородицом и свима Светима.

Личност Богочовека Господа Христа, пре-ображена у Цркву, потопљена у молитвено, богослужбено безболно море благодати, и сва у Евхаристији, и сва у Цркви, ето, то је свето Предање. Ову истину благовесте и ис-поведају свети Оци и свети Васељенски са-бори. Молитвом и побожношћу се чува свето Предање од сваког људског демонизма и ђавољег хуманизма, и у њему сав Господ Христос, који и јесте вечно Предање Цркве. Велика је тајна побожности: Бог се јави у телу (1.Тим. 3,16): јави се као човек, као Богочовек, као Црква, и Својим свечовеко-љубивим подвигом спасења и обогочовечења човека, узвелича и узнесе људско биће изнад пресветих Херувима и свесветих Серафима.